Roman Ulog Dejana Stankovića objavljen 2005. godine. Roman o kockanju ULOG Napisan je po istinitoj životnoj priči Dejana Stankovića. Roman ULOG će vam pomoći da sagledate dubinu problema sa kockanjem u kome se nalazite. Takođe, da vas motiviše u donošenju odluke da prestanete da kockate.
Roman ULOG predstavlja prvi roman u našoj zemlji koji na interesantan način predstavlja prelazak od igre i zabave u veliki životni problem. Na interesantan i upečatljiv način sa posebnim stilom i lakoćom u pisanju roman vas vodi kroz početke i teške trenutke u životu kockara.
Roman Ulog pretočen je u dokumentarno-igrani film, a za vas je na Youtubu audio verzija romana, koji čita naš poznati glumac Petar Strugar. Na linku ove stranice.
,,Vraćao sam kompletan celonoćni film i pokušavao da prodrem u njegovu suštinu. Tokom cele noći su izašle samo dve jedinice, ova u poslednjem okretanju ruleta je bila treća. Obično se kaže da je treća sreća, ovo je bila čista nesreća. Da li je naš susret bio plod puke slučajnosti ili ne? Da mi je ovo neko nekad pričao, naravno da ne bih poverovao kao što ni meni niko neće verovati.
Znali smo se tek jednu noć, ustvari, nismo se ni znali, proveli smo nekoliko sati u istoj igri, za istim stolom, a postao mi je draži i bliži od skoro svih koje sam poznavao. To nešto njegovo nevidljivo koje sam samo ja imao priliku da osetim noćas dalo mi je neverovatnu snagu. Osećao sam njegov novac u svom džepu, nekako mi je bio težak. Imao sam tri hiljade i šesto evra, njegovih para dobijenih u zamenu za njegov život, i mogao sam još danas da ih uložim na neki singl meč jer ovo kolo je bilo prepuno dobrih kvota i derbi mečeva, ali nisam hteo. Nisam mogao, čaša se konačno prelila i bilo je dosta! I previše! I baš tada, tog famoznog jutra, odlučio sam da nikad više neću da se kockam. Nikad, i ni po koju cenu. Dugovao sam to svima, i sebi, i Ani, ali od noćas i Direktoru. „- deo romana Ulog
Konsultacije oko problema sa kockanjem na telefon- 0653342321
Predgovor knjizi “Ulog“
“Kralj se kladio dvanaest na deset da ti neće dopustiti
u tuce pasova ni tri udarca mačem“.
Shakespear (Hamlet)
Sa autorom romana “Ulog“, gospodinom Dejanom Stankovi’ćem i njegovom suprugom, upoznala sam se jednog junskog prepodneva u svojoj ordinaciji. Oni iz Novog Sada, ja iz Beograda, sastali smo se da razmenimo šta znamo o temi romana, svako sa svog stanovišta. Gospodin Stanković mi je objasnio svoj pristup kocki, tom fenomenu koji je kao virus počeo da vrši invaziju i metastazira u sve slojeve društva, pristup koji je ne samo sociološki, već i lični, iskustveni. Sa svoje strane u diskusiji sam učesvovala, tretirajući patološko kockanje kao ličnu i porodičnu disfunkciju. I već smo se na početku složili da je tu sociološku, porodičnu i ličnu disfunkciju moguće rešavati (lečiti).
Čitajući roman “Ulog“, pratila sam istorijsku perspektivu razvoja kockanja koju je autor smestio u detinjstvo glavne ličnosti, u ono značajno doba odrastanja, kada polaskom u školu dečaci razmenjuju klikere, no neki od njih “prelaze na stripove, knjige, sitnice iz kuće i na kraju novac“.
“Da, klikerali smo u bilo šta. Jedan pogodak, jedna knjiga. Bili smo mali, ulozi su bili mali, a kratko je bilo i vreme provedeno u igri…šutirali sa gola na gol. Svaka je igra nosila svoje poene, a poeni su se pretvarali u robu. Nije bilo važno šta si dobio,već da si dobio“.
I sve je to igra, toliko važna za razvoj deteta i njegovu socijalizaciju. Kao da postoji paralela izmedju ličnog razvoja i razvoja civilizacije, kao da se i čovečanstvo od nastanka civilizacije igralo.
Autori Cohen i Hansel (1956) smatraju da je kockanje nastalo iz religioznih rituala, vračanja ili pokušaja da se utiče na promenu sudbine. Obavljanje verskih rituala je u prvo vreme imalo za cilj da predvidi nameru bogova u vezi sa žetvom. Ljudi kamenog doba kladili su se novcem od školjki u to koji će plemenski proglavica najdalje baciti koplje.
Kocke za igru su pronađene u egipatskim grobnicama i ruševinama Vavilona. U kraljevinama Indije se igrao šah, a nemački varvari u doba Cezara su na kocki dobijali ili gubili život i slobodu. Autori Bolen i Bojd (1968) tvrde da su moderne igre, kao backgamon i šah, samo prefinjenije verzije igara popularnih još u antičko doba. Pokreti šahovskih figura su određeni pravilima stare indijske verzije šaha, zvane chataranga.
Karte su počele da se igraju u Kini u 12-tom veku, a na Zapad su ih preneli Mavari pre nekoliko stotina godina prilikom osvajanja Španije. Igra kockama je prerasla u “hazards“ koju su rado igrali srednjovekovni Krstaši, skraćujući duge časove opsade arapskih zamkova. Rulet se pripisuje grčkim i rimskim vojnicima koji su se kladili na okretanje točkova svojih bornih kola. Ipak se filozofu i matematičaru Blaise Pascalu (17 vek) pripisuje projektovanje točka za rulet, što je nastalo slučajno pri pokušajima da konstruiše mašinu perpetum mobile. (Možda ovo ima simboličko značenje, jer kao što iz ničega ne može nastati nešto, tako je i dobitak na kocki samo varljiva iluzija).
Uvek su postojali dupli standardi: kockanje je osuđivano javno, dok se privatno koristilo. Primer je otac Američke nacije, George Washington, koji je strasno igrao karte skoro svake noći, dok je svojim saradnicima i vojnicima strogo zabranjivao (Longstreet, 1977).
Od sredine 19-tog veka, kockanje se sve više povezuje sa kriminalom i zadobija političku osnovu. Bilo je važno korumpirati službenike u policiji i po sudovima. Čak se i danas transakcije na Wall Street-u u nekim krugovima posmatraju kao veliko i sumnjivo kockanje.
Igra se nastavlja, kotrlja, menjaju se oblici. Korišćenje interneta je unapredilo našu civilizaciju, no njegovo zavisno korišćenje izaziva poremećaje u ponašanju, naročito mladih. Preterano korišćenje interneta zadobija karakteristike kocke. Još bliže kockanju su kompjuterske igre, koje ako se igraju satima dovode do određenih mentalnih poremećaja, opasnih naročito u razvojno doba.
U doba detinjstva se obično pojavljuje neki “kliconoša“, domar kako kaže autor romana: u dvorištu izmedju zgrada, izmedju postavljenih golova i vratila za trešenje tepiha, pokazuje dečacima “odličnu igru“, bacanje dinara na crtu. Najtalentovaniji “klinac“ nosi dobitak, njegovim aršinima meren u broju sladoleda. I javlja se prvo uznemirenje zbog dobitka: sakriti od majke, ili ne? I prva laž, pa priznanje i obećanje da će prestati. I naravno, ne prestaje se, “… postao sam čigra zanosna i poletna u svojoj pirueti, a nemoćna i tužna dok bespomoćno leži na podijumu molećivo tragajući za psrtima“.
Da li svaka igra mora da zarobi?
Mladi život se nastavlja, javljaju se interesovanja, uspesi u muzici, sportu, devojke. Izlazak u kafiće i upoznavanje sa aparatom – igračkom illi protivnikom? Poker-aparat sa kojim provodiš vreme, družiš se, pun je neočekivanih obrta; prvo pokaže lepo, pa onda grozno lice, raduje te i ljuti, ali provodit vreme zajedno, postajete blizanci. Svako odvajanje boli i jedva čekaš da se spojite ponovo. Da li je to ljubav?
Postoji i druga ljubav, ljubav devojke koja bi mogla da spase? Ali iznenadna smrt roditelja gura glavnog junaka još dalje, još dublje.
Da li svaka ljubav i svaka igra zarobljavaju? Zašto se ljudi uopšte kockaju? Clarens Darrow (Longstreet, 1977) navodi nekoliko razloga. Kao prvo, iz želje da se opuste u društvu, daleko od svakodnevnih briga; drugo, iz motiva za profitom, preuzimanja rizika; treće, iz zadovoljstva pobede i nekih drugih podsvesnih i do sada neobjašnjenih motiva.
Patološko kockanje je klasifikovano od strane psihijatara (eksperata Svetske zdravstvene organizacije i Američkog Udruženja psihijatara) kao poseban mentalni poremećaj kod koga je izražen poremećaj kontrole impulsa, slično kao kleptomanija, piromanija i trihotilomanija (patološka krađa, paljenje i grickanje kose). Postoje definisani kriterijumi, na osnovu kojih se može razgraničiti normativno od patološkog kockanja, od kojih je možda najjznačajnija zaokupljenost – proteklim kockarskim iskustvima, planiranjem sledećeg kockarskog poduhvata ili razmišljanje o načinima da se nabavi novac.
Sa kockom se obično počinje u doba mladalaštva (adolescencije) kada mlada osoba postaje preokupirana igrom i svojom veštinom koju nastoji da razvija. Sa početnim dobicima na kocki, osoba postaje sve zainteresovanija. To je izdvaja od svojih vršnjaka čime zadobija njihovo poštovanje, te sebe smatra izuzetnim i vrednijim od ostalih. Nastoji da izgradi ¨imidž¨ i ponašanje osobe koja je uvek ¨Cool¨ i da se druži sa starijima od sebe. Za školu je sve manje zainteresovana, ne zanima je neuspeh koji postiže u školi, ne bavi se sportom.
Ukoliko kasnije zasnuje sopstvenu porodicu, nastoji da sakrije od supruge da se kocka. Kada to supruga otkrije, oseća se izdano i gubi poverenje u partnera i često to shvata kao pravu katastrofu. U takvim trenutcima kockar se pravda, obećava da će prekinuti, kaje se i na svaki način nastoji da povrati njeno poverenje, što se obično završava pomirenjem uz dosta suza. Tu naravno nije kraj, jer kockar nastavlja sa svojim ponašanjem, lažima, krađom novca iz porodičnog fonda i smišljanjem načina kako da izbegne prigovaranje supruge.
Nepoverenje, neizvesnost i međusobna optuživanja oslikavaju atmosferu porodičnog života. Supruga čini javne i tajne pokušaje da zaštiti sebe i decu, ipak se nerado protiveći mužu. Između njih se stvara čvrsta patološka povezanost, jer supruga sumnjajući u sopstvene snage da li bi mogla da se sama snalazi van braka, postaje zarobljenik ove bolesne situacije.
U pokušaju da objasne uzrok patološkog kockanja, autori psihoanalitičke orijetacije, dali su svoj doprinos. S. Freud je u svojoj monografiji o Dostojevskom i oceubistvu (1961.) opisao povezanost dečijih fantazija o masturbaciji sa incestuoznim željama i težnjama za oceubistvom, što se inače sreće kod patoloških kockara. Fenichel (1945) naglašava velika očekivanja koja patološki kockar ima od sudbine, verujući da ima neotuđivo pravo na posebnu vrstu zaštite i posebne privilegije, što je znak izraženog narcizma.
Teorija Edmunda Berglera (1957) o patološkom kockaru, ukazuju na potrebu za ¨psihičkim mazohizmom¨, tj. nadmoćnom, nesvesnom željom za gubitkom, što može preneti na kockarsku arenu i provocirati odbijanje od strane Sudbine i Lady Luck (gospođe Sreće)¨, kaže Bolen i Boyd (1968).
Custe veruje da mnogi patološki kockari podsećaju na osobe koje su zavisne od supstanci, te da su i sami veoma zavisni, u najmanju ruku psihološki od zadovoljstva koje pruža igra. Kockar beži od neprijatnosti realnog života u svet mašte: potreba za snom, hranom, seksom, ljubavi i druženjem; polako se sklanja u stranu, a igra postaje dominantna realnost kojoj se sve podređuje.
Patološki kockari imaju velike probleme, u koje su ¨upetljani¨ kao u mrežu iz koje ne mogu da se izvuku. Zastupljeni su svi problemi, počevši od porodičnih, finansijskih poslovnih ili problema sa zakonom. Oni tada u većini slučajeva imaju i poremećaj raspoloženja, koriste alkohol ili druge supstance od kojih postaju zavisni.
Kompulzivni kockar u svakom slučaju postaje uhvaćen u zamku, neobično moćan, zatvoreni sistem koji garantuje pad. On se kladi i ulaže sve veće sume koje gubi, bilo da se okolnosti okreću protiv njega ili zato što igra impulzivno i nepromišljeno. Nasuprot raširenom uverenju, većina kockara odlično poznaje pravila igre, ali svoje znanje ne koristi, jer se gubici povećavaju. Dugovi rastu i zbog povećavanja kamata na pozajmljeni novac (¨bodrenje¨), koji potiče iz legalnih ili ilegalnih izvora. Kada ¨izvori presuše¨, tj. kada više nema pozajmica, dolazi do hapšenja, sramote, razvoda, bežanja, ili pak samoubistva. Obrnuto, vraćanje dugova, oproštaj od strane prijatelja može imati pozitivan ishod, mada i u tim slučajevima njegov ugled pada.
Žudnja za ¨akcijom¨ je centralna motivacija u životu kockara, što on sebi objašnjava kao potrebu za zaradom, kako bi vratio dugove i zaustavio poverioce. Ne radi se o finansijskoj dobiti, već je akcija ta koja ih vuče u vrtlog kocke. Ovu skoro mističnu želju objašnjava junak priče T.A.Hofmana (1892.): ¨Za mnoge sama igra predstavlja neopisivo/misteriozno uživanje, koje nema nikakve veze sa pobedom… predivne slučajnosti se smenjuju u najdivnijem spektru… pokazuje se uticaj SILA koje vode tokove igre… inspirisan time naš duh širi svoja krila i pokušava da dosegne to mračno carstvo. . .¨ Naš autorkaže: “Prezreo sam život. Nisam uspevao da dokučim igru sudbine, a ružni snovi u poslednjih mesec dana iscrpljivali su me. Upozorenje? Na šta, od koga?
Želja za kockanjem biva postaknuta ambijentom u kome se odigrava igra: specifičnim žamorom konjskih trka, svetlošću kazina sa neprekidnim okretanjem točka ruleta, zujanje automata, ilegalnim salonima za klađenje, modernim igraonicama sa video igricama, sportskim kladionicama ili bilo kojim drugim mestom na kome se skupljaju vlasnici kladionica, kompulzivni kockari i kockari profesionalci.
Autor nas uvodi u carstvo ruleta: ‘Ušao sam u suteren poznatog i dobro opremljenog hotela. Bila je jeziva tišina. Čuo sam samo zvonak hod kuglice u potrazi za brojem…seo sam za sto i osetio toplinu pretstojeće igre. Bio sam prosjak za prepunim švedskim stolom kome se sa sjajnih ovalnih poslužavnika osmehuju čarobna posluženja i koja će utoliti ne samo njegovu glad, već i srce i mozak, i sve.“
Pa ipak, patološki kockar je ¨majstor¨ manipulacije.
On veoma vešto premešta gotov novac iz duga u dug i pokazuje vanrednu veštinu u finansijskim prevarama. Ove strategije postaju sastavni deo zlokobnog, grozničavog uzbuđenja i načina života koji je orijentisan na ¨akciju¨. Ponašanje kockara se može opisati kao žongliranje, a on kao žongler koji očajnički pokušava da zadrži sve veći broj tanjira i pomorandži koje mu dobacuje publika. Za njega je važan samo sadašnji trenutak: koren svih njegovih gubitaka je u potpunoj nemogućnosti da sagleda budućnost malo dalje od nekoliko dana unapred, kada neće biti u mogućnosti da preduhitri poverioce.
“Koliko znam, treba ti pet hiljada evra (kaže poverilac)?
“Tako je (naš junak)“
“A kada vraćaš? Nama taj novac treba, imamo neke planove“.
“Desetog marta“.
“Znaš kako je se kreće kamata, jer ja taj novac do marta mogu da okrenem deset puta i da zaradim na njemu“
I tako umesto pet, vraća devet hiljada evra u odredjenom roku; sa tih pet hiljada izdržao je jedva dva vikenda.
Kompulzivni kockar postaje izvor stresa za osobe koje ga okružuju. Njegovo kockanje deluje razarajuće na interpersonalne odnose, te se ne radi samo o finansijskim gubicima ili vremenu koje kockar troši za svoje patološke aktivnosti. Njegov sistem vrednosti se ruši, počinje da se ponaša na način na koji se nije ranije ponašao i na šta se ranije gnušao. Ukoliko ne prestane, kockanje uništava njegov lični, porodični i poslovni život.
Na kraju se čitavo postojanje svodi na kocku. I što je paradoksalno, kockar više ne uživa u pobedi, ona prestavlja samo sredstvo koje osigurava dalju igru.
Pažljivo ispitivanje lepeze problema, kao što su porodični, legalni i dr. predstavlja imperativ u tretmanu i rešavaju problema kocke. Ukoliko bi se zanemare biološki, psihološki ili socijalni aspekti, to bi svakako kompromitovalo rešavanje problema kocke. U nekim slučajevima, ukoliko postoji mogućnost suicida, preporučuje se bolničko lečenje koje može biti korisno da bi se pacijent distancirao od grupe sa kojom je do sada kockao.
Takođe je važno obaviti razgovor sa osobama iz njegovog okruženja i utvrditi da li su oni na neki način podržavali njegovo bolesno ponašanje. Treba tačno utvrditi kod koga je i koliko uzimao novca, koliko duguje i na koji će način vratiti pozajmljeni novac. Na početku terapije sve mora da postane “transparentno“ svima : lekaru, pacijentu, osobama iz kruga porodice i drugima koji su mu bliski, tj. “mreži“.
Svaka tajna, prikrivanje iz “najbolje namere“, ostavlja prostor kockaru i daje mu šansu da nastavi sa svojom bolesnom igrom i ličnim propadanjem. Autor romana kaže: “Kocka je kao vius, nikad niste sigurni u kom će vas trenutku napasti. Imunitet uvek mora da vam bude na zavisnom nivou. Ako baš i žellite da se oprobate u nekoj igri, da okušate sreću, onda to mora da bude maksimalno javno. Svi u vašoj okolini moraju biti upoznati sa tim jer ako počnete da tajite, već imate problem.“
Postoje razni oblici lečenja patološkog kockanja, koje može biti: individualno, grupno i porodično lečenje. Najefikasnije je porodično lečenje, koje sadrži i edukaciju o tome šta je patološko kockanje i koje posledice ostavlja. No to je druga tema, ali zajedničko autoru knjige i jednom lekaru je to što veruju da može da se prestane: autor to opet u knjizi ostavlja Gospodji Sreći, ili “zečjoj šapici koja donosi sreću, jer nije kockica-privezak“, lekar to zove zdravim, kreativnim snagama, rezilijentnosti osobe zavisne od kocke i podršci njegovog okruženja.
U Beogradu, 04.07.05
Institut za mentalno zdravlje Paunova, Beograd
Dr Vera Trbić
Roman ULOG- prvi deo
